Volontiranje ili stažiranje?

Često je pitanje u čemu je razlika između volontiranja i stažiranja, međutim, nema jednostavnog odgovora. Lako je uvideti da staž u lekarskoj profesiji ne može da obavlja neko ko nije završio medicinu, i da advokat ili stolar ne mogu da se prijave da stažiraju na stomatologiji. Međutim, u mnogim slučajevima ta razlika nije toliko jasna. Rad sa decom sa ulice može da se računa kao staž svršenim studentima psihologije, sociologije, ali taj rad i te kako mogu da obavljaju i volonteri bez prethodnog iskustva ili akademskog znanja.

Formalno, za staž se podrazumeva da ga obavlja osoba koja je završila ili trenutno studira predmet staža. U praktičnom smislu, neki fakulteti će prihvatiti kao staž i oblike volontiranja koji su u bilo kojoj, makar i maloj meri, u vezi sa predmetom studija (to se odnosi uglavnom na društvene fakultete), dok će neki drugi insistirati da se staž obavlja u adekvatnim institucijama, otvorenim samo za određenu struku (advokati, lekari i sl.).

Termin dolazi od francuske reči „interne“ i vezuje se pre svega za medicinsku profesiju sa prevodom „asistent doktora“. Danas staž podrazumeva i akademsko (npr. lekar, advokat) i zanatsko obrazovanje (npr. stolar, mesar).

Stažiranje, ili stručna praksa, obično podrazumeva dugoročan period u kojem stažer radi u svojoj struci i istovremeno uči, a ima nadređenu osobu (kompetentnu u tom polju) koja prati njegov/njen rad, ocenjuje ga. Ima jasno određen plan rada i očekivanih rezultata i uvek podrazumeva ugovor, kao i pisani izveštaj, koji može biti osnova za zaposlenje, polaganje državnog ispita ili dobijanje bodova na fakultetu. Volontiranje takođe može da ima iste karakteristike, ali je po prirodi mnogo fleksibilnije i oslanja se na inovativnost i entuzijazam volontera i mogućnost adaptacije programa volontiranja po potrebama sredine i samog volontera. Volonter može da prekine da volontira i da to bude sasvim u redu, da dobije i potvrdu da je volontirao, ali stažer ako prekine staž, moraće da ga ponovi najčešće u celosti. Volonter može, ali i ne mora da ima formalno obrazovanje iz oblasti u kojoj volontira, može ali ne mora da ima ugovor, može da uči, ali i da podučava. Pre svega, primarni volonterov motiv je da da svoj doprinos drugome, životnoj sredini ili društvu, dok je primarni motiv stažera da „ispeče zanat“.

Isti program može biti posmatran i kao staž i kao volontiranje. Na primer, program podučavanja dece engleskom. To je staž za one koji žele da razviju svoje veštine podučavanja, koji se posvete programu uz mentora (nekoga ko je iskusan u tom polju i kvalifikovan da određuje pravac učenja) koji prati njihov napredak na duži period, prethodno dogovoren ugovorom, koji samim tim zahteva njihovo obavezno prisustvo na svim dogovorenim časovima. Sa druge strane, ovaj program je volontiranje za one koji žele da svojim veštinama podučavanja i znanjem jezika pomognu određenoj grupi dece koja na primer, nemaju novca za časove jezika. Mogu da se posvete povremeno ovom programu, da ga prekinu kada više nemaju vremena. Mogu, ali ne moraju da imaju mentora.

Još jedna bitna razlika je u tome što volontiranje nije ograničeno na mlade, dok je staž ograničen na studente ili tek svršene studente koji stiču svoje prvo radno iskustvo. Zatim, stažeri očekuju zaposlenje u struci, dok volonteri svoje vreme daju bez takvog očekivanja, iako prirodno dobijaju određena znanja i veštine koje im mogu pomoći u traženju sličnog zaposlenja.

Volonter će uvek raditi za opšte dobro, za dobro nekog drugog, društva ili životne sredine, u okviru neprofitne aktivnosti, dok stažer može da stažira i u kompanijama koje očigledno donose veliki profit vlasniku.

Problem oko mešanja ovih termina ili njihovog korišćenja kao sinonima dolazi iz opšteg shvatanja da stažeri nisu „isti“ kao zaposleni, da treba da uče pre nego što krenu da zarađuju i da treba „dobrovoljno“ da se prijave da rade u svojoj novoj struci bez nadoknade, kako bi „ispekli zanat“. Međutim, stažeri, zauzvrat, imaju pravo na adekvatnu obuku, minimalnu platu, radni staž i radnu knjižicu, osiguranje. Zato je veoma lako iskorišćavati mlade ljude željne prakse, a maskirati ih u volontere, kako ne bi bili plaćeni, kako bi se iskoristila njihova želja i potreba za iskustvom, i kako bi se izbegla formalna obaveza podučavanja i ocenjivanja, kao i izveštavanja, a i minimalna plata i radni staž, na koje stažeri imaju pravo. Mešanje volontera i stažera dolazi od mišljenja da veštine mladih ljudi nisu dovoljno vredne da bi bile plaćene.

Sa druge strane, volonteri mogu biti kako potpuno neiskusni mladi ljudi, tako i vrlo iskusni profesionalci, koji svoje vreme, trud, znanje i veštine nude za „opšte dobro“, bez očekivanja materijalne nadoknade ili nekog posebnog treninga.